Данојловићи

Основни проблем легенди и предања је што, по правилу имају две, три па и више верзија, па су они који пишу по казивањима из треће руке увек у опасности да не запишу ону праву верзију, или комбинацијом две или више верзија потпуно изгубе ону нит која представља конац из Аријалдниног клупка.

Једна од многобројних прича каже да су се Данојловићи прво звали Данојлићи по баби Данојли, удови лудог Косте Данојловића, хајдука са Гласинца који се, бежећи од турске освете, наводно скрасио у шумама Мајевице, али она, како се испоставило потиче од пакосних потурчењака, који уз то немају ни једног ваљаног доказа осим оног њиховог чувеног: Валахи. . . . . Билахи. . . . . Талахи. . . . . било је тако.

Стога ћемо се држати оне приче чијег казивања поткрепљују и неки писани или неки други материјални докази, а таква једна прича каже да је Коста Данојловић, (син Данојлов) био чивчија на имању неког гатачких ага и да је имао четири сина , Данила кога су по деди називали и Данојло, затим Марка и Танаска и још једног чије се име тачно незна, али Ђорђе Мићић(Ђукић), који је казивао 1957 године, када је имао преко осамдесет година, каже да се тај четврти Данојловић звао Михаило и да је у време бекства из Херцеговине имао око десет година, са којима је негде око 1775 године, убио једног Турчина сведока (Šuhud-ul-hal), некаквог Бећу Сарача, који се пред кадијом криво заклео да је он, Данило напастовао неку турску удовицу, управо у време када је насиље агарјана у крају Гатачком почело узимати маха и да је заједно са синовима морао да напусти своје село и побегне у село Ограђеник у Мостарском кадилуку, где су његова три млађа сина остала код ујака Адамовића, а он са женом Даницом, сином Данилом-Данојлом и ћерком Љубицом, добегао на Гласинац.

Касније им се придружио и Костин брат Душан, други син старог Данојла, удовац са своја два нежењена сина Петром и Симеуном, а годину дана касније на Гласинац је стигла и Костина жена са ћерком Љубицом и три млађа сина.

Ту су, на основу старог турског закона(донет давне 1540 године), који је тада био на снази у Босанском, Зворничком и Херцеговачком санџаку, по коме се шума сматрала ничијом земљом, искрчили једно парче шуме испод Романије на имању неког од бегова Шахинпашића и на тој крчевини подигли четири или пет колиба и започели нови живот. Као људи вичнији Пушки него мотики, мушкарци су тих првих година мало радили на крчевини, мало шверцовали и јатаковали, а помало, богами и хајдуковали, све док у једној турској потери нису нестали обојица Данилове браће од стричева, који се још не беху иженили, али грешком, или намерно буде објављено да су обојица убијени, међутим у тој потери убијен је само један од Данилове браће од стричева(не зна се дали Петар или Симеун, док се један од њих прикрио негде на подручју Зворничког санџака), којом приликом је силована и убијена и Данилова рођена сестра Љубица. Данилова мајка од бола сиђе са ума , а стриц му Душан од туге пресвисну.

Разочаран и дубоко ожалошћен смрћу сестре Љубице и смрћу једног и нестанка другог брата од стрица, које је волео као и рођену браћу, Данило је одмах хтео да напусти Гласинац, али се отац и Данилова три млађа брата нису сложили, па је тако окрњена породица остала на Гласинцу до , отприлике 1783 године, али од тог доба Данило, као да је имао неко шесто чуло, никоме више није веровао и више времена проводио са хајдуцима на Романији, него код своје куће.

Те, године, како пише Мула Мустафа Башескија, некако у пролеће стигне вест да су се наводно појавили одметници у рогатичком кадилуку. Међутим како се сазнаде, ти одметници су чивчије из Гацка, који су након помора куге дошли на опустеле читлуке, те да они врше крађе. Према томе су ово гатачки гурсузи“. Турци кивни на хајдуке и они који краду имовину, не проверавајући ништа, неколико гатачких досељеника измрцваре на смрт преко двадесет их објесише“, а међу њима и Данилове родитеље, док су браћа Марко и Танаско избегли вешање, јер су се на запомагање свих које су турци мрцварили, искористили близину шуме и побегли у планину, где су се касније прочули као опасни хајдуци.

Не зна се да ли су то браћа Марко и Танацко, које у својој студији Гласинац помиње Милинко С. Филиповић, а који су се сами, да би сакрили своје порекло прозвали по мајци Даничић, али се и за њих прича да су били велики јунаци и да су пали као жртве издаје грамзавих јатака, нити се да ли су имали порода, а исто тако не зна се судбина трећег Даниловог брата(Михаила?), који се такође крио негде у Зворничком Санџаку.

Касније се сазнало да није било крађе ни одметника и да су у питању били досељеници из из околине Гацког, који су остали без земље и почели да се насељавају на пуста имања Турака који су се одселили у Турску, па су и Турци на неки начин признали да је у овом случају упитању грешка, да није била реч ни о крађи, нити о разбојницима, а поменути летописац Башескија је записао: „Бог најбоље зна. Јао ти је и тешко оним незналицама који ове казнише, а јао и кадијама што ствар нису испитали. “

Огорчени понашањем Гласинчана који су знали шта се догађа, али што из страха, што из похлепе нису реаговали и пустили да цех плате гатачке чивчије. Данило са своја два брата једне ноћи пребегне на Деветак, а одатле преко Бирча на Мајевицу.

Ту на њеним југоисточним обронцима, он узе дедино име Данојло и од свог старог зналца и имењака Данила Коса, који се преко супруге Јевросиме ородио са познатом хајдучком фамилијом Шибалија , па је и сам мало јатаковао, а мало хајдуковао, откупио део искрчене шикаре, оградио омању парцелу прошћем и за себе и браћу сагради неколико колиба и сит сељакања и бежања, одлучио да се ту настани заувек.

Кад је навршио 27 година, Данојло одлучи да се окући и уочи Божића 1784 године доведе у кућу осамнаестогодишњу Јованку Курбалију, која је такође била у неком даљем сродству са хајдучким братством Шибалија, са којом је изродио четири сина Танаска, Матију, Јову и Томислава и три кћерке Јовану, Даницу и Данојлу, од којих је дуже поживела само најстарија Јована која се рано удала у некакве Глигориће.

Даница која се удала за Илију Илијића, умрла је неколико месеци после рођења првог детета који је на рођењу добило име Коста, а кога су, због ситних костију, прозвали Којо, одрасто је, такорећи у кући Данојловој.

Брдо на чијем врху је Којо, кад је одрастао и оженио се, подиго своју колибу, где се преселио са женом која му је родила сина Стевана добило је име Kојино брдо које је још за његова живота почело је да се користи за сахрањивање мештана из све четири фамилије и данас је то сеоско гробље. Нешто касније у мало насеље се доселио бегунац из Херцеговине Јован Јовановић са синовима Јовом и Цвијаном, али је Цвијан у једном сукобу са турцима досељеним са Сокола убијен, а Јово је имао сина Симу, који је имао два сина од којих је старији Никола одселио у непознатом правцу а Симо родио синове Јову, Анту кога су звали Периша, Крсту и Данила. Јово је имао синове Николу, Спасоја, Мирка и Цвијана, а Периша Ђорђу и Ристу. Њихови потомци и данас живе у Јасенику(Колибама).

Крсто и Данило нису имали деце.

Како су турци у своје тефтере, ради тога што су многи обвезници избегавали плаћање пореза изјављујући да они нису тај кога харачлије траже, почели за све пореске обвезнике да име оца уводе као презиме његових наследника.

Место на коме су Данојловићи подигли своје колибе и где су живели још две породице Јовановићи и Илијићи, који су се доселили касније, место које се дотле, због богате јасенове шуме која га је опкољавала, назвало Јасеник, добило име Колибе-Данојловићи, па су му сва три имена остала до данас. Данојловићи су славили Светог Јована Крститеља, за Илијиће се тачно не зна, а Јовановићи су славили Светог Игњатију Богоносца(Игњевдан).

Прича је из необјављене књиге Драгомира Н. Матића:
Лептирице или Дарови црног ветра

Списак домаћинстава - кућа у Табанцима по попису 1885. године: